San Francisko – osnovne informacije


Fotografija mosta Golden Gate,

Golden Gate – jedan od najpoznatijih mostova na svetu

San Francisko je već dugo među deset najposećenijih destinacija u Sjedinjenim Državama i ujedno jedna od najprepoznatljivijih.
Relativno kompaktan grad, četvrti po veličini u Kaliforniji, površine je svega 18 km2, zbog čega je drugi američki grad po gustini naseljenosti posle Njujorka. Ipak, zahvaljujući svojoj lokaciji, uglavnom na obali kao i brdašcima i mnogobrojnim parkovima, uvek izgleda veći.
Bez obzira da li ste u potrazi za najboljim mestima za razgledanje, jelo, kulturu ili istoriju, sportove, aktivnosti na otvorenom ili fantastičnim krajolicima, San Francisko ima ponešto za svakoga.

Panorama San Franciska

Panorama San Franciska

Kineska četvrt, najveća kineska zajednica izvan Kine, ima bogato ukrašena šarena vrata na ulicama Buš i Stokton, kroz koja se ulazi u četvrt. Tu ćete naići na svakojake prodavnice čajeva, trgovine mešovitom robom, prodavnice drangulija, apoteke, restorane, pekare, cvećare i pijacu koja vrvi od ljudi, a na kojoj možete kupiti i živu stoku. Radi se o čitavom moru aktivnosti i mešavini egzotičnih zvukova i aroma.

Do Kineske četvrti nalazi se plaža Nort, ujedno poznata kao Mala Italija, nekadašnji dom pesnika-bitnika

poput Alana Ginsberga i Žaka Kerouaka, koji su imali običaj da ovde piju i čitaju svoja dela u knjižari Siti Lajts. Ovde se nalazi i Park Vašington Skver, sa neodoljivim crkvama i mnogobrojnim uličnim sajmovima, famoznom italijanskom kuhinjom i autentičnim, ljupkim kafeima, gde možete da se okrepite za šetnju do Tornja Koit.

U blizini se nalazi i Ribarsko pristanište, dom slavnih dangeneških rakova, čorbe od plodova mora s povrćem i hordi morskih lavova koji lenčare na dokovima. Odavde se trajektom možete odvesti do Alkatraza, zatvora s najvišim stepenom zaštite koji je nekada bio dom najgorih svetskih kriminalaca, kao i ostrva Ejndžel, drugog ostrva i nacionalnog parka koji pluta u Zalivu San Franciska, kao i do obližnjih Sausalita i Tiburona, dva fina predgrađa na obali.

Fotografija kuća koje su u tipično američkom stilu gradnje

Arhitektira San Franciska na drugačiji način

Embarkadero, šetalište s palmama, dom je nedavno obnovljene zgrade Feri, u čijem su ljupkom zdanju nalik evropskim železničkim stanicama smeštene pijace farmera koji se bave organskim uzgojem hrane, fantastični restorani, barovi i prodavnice. Navratite bilo koje jutro kako biste nabavili najbolji lokalni sir, voće i hleb za piknik u parku Golden Gejt. Često prekriven maglom, pomenuti park je dom muzeja Jang, fantastičnih botaničkih bašti i mnogobrojnih većih i manjih jezera, polja bizona i mesta za piknik.
Na jednom rubu parka se nalazi Hajt-Ešberi, još jedno živopisno područje, gde su hipici tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka upražnjavali slobodnu ljubav.

Slika tramvaja

Tradicionalno prevozno sredstvo

To je još uvek dom tinejdžera odevenih u hipijevske boje i kafiće s domaćim proizvodima, pa će vas šetnja tim delom zapravo odvesti u prošlost.
Još jedna poznata četvrt je Kastro, dom najvećeg procenta gradske homoseksualne populacije. Tamo postoji mnogo živahnih bistroa, kafea, galerija i restorana, koji su se smestili među dobro očuvanim viktorijanskim zgradama i uređenim vrtovima.

Ispred Centra digitalne umetnosti Leterman nalazi se Marina Grin, travnata površina igrališta, trkačkih staza i lepe plaže s najveličanstvenijim pogledom na crveni most Golden Gejt. Dok ste ovde, svratite u slikovitu Palatu likovnih umetnosti.

Fotografija Golden gejta u suton

Golden Gejt u suton

Ostale četvrti koje valja pomenuti su Nob Hil i Rašen Hil, ekskluzivna igrališta mnogobrojnih bogatih stanara. Iznad brda se nalaze luksuzni hoteli Fermont, Hatington i Mark Hopkins, kao i impresivna katedrala Grejs.

Marina Kau Holou je ispunjena ljupkim radnjama i kafeima koji prekrivaju ulice Česnat i Junion. Prošetajte se uzbrdo ulicom Filmor i prođite pored vila bogatih i slavnih.
Najbolji pogled na celi grad ćete imati ako se vozite “putem od 49 milja”, koji vas vodi kroz parkove i plaže, kao i različite istorijske, slikovite i zanimljive lokacije. Obavezno se provozajte i tramvajem. Postoje dva puta koja će vas odvesti od Ribarskog pristaništa kroz Rašen i Nob Hils, a zatim dole do trga Junion.

Gost post je napisao Dalibor Vaskovića iz Mitos Travela mitos-travel.com

MALDIVI – TROPSKI DRAGULJI „U RATAMA“


Pogled na koralna ostrva iz vaduha, prekrivena zelenilom

Maldivi su zaista beg od stvarnosti – prosudite i zašto…

LIČNA KARTA:
Puno ime zemlje: Republika Maldivi
Površina: 298 km2
Populacija: 301 475
Glavni grad: Male
Jezik: divehi, engleski
Vera: sunitski muslimani

Arhipelag Maldivi sastoji se od 1190 malih koralnih ostrva (atola), od kojih je samo 218 naseljeno, i nalazi se u Indijskom okeanu jugozapadno od Indije. Prostire se u dužini od 840 km u dva skoro paralelna niza ostrva, međusobno udaljena 30 km. Mnogi Maldive svrstavaju u čuda sveta zato što se na malom prostoru nalazi jako puno ostrva, pravih turističkih dragulja idealnih za odmor.

Klima je vrela, vlažna i monsunska. Ostva najviše žive od ribarenja, prerade ribe i turizma. Turističke agencije na Maldivima posetioce mame starom pričom o “poslednjem raju na zemlji” i ako raj zamišljate kao hiljade Robinzon Kruso tropskih ostrva sa palmama, čistim plažama i tirkiznim lagunama, onda su Maldivi definitivno mesto za vas. Maldivi su vrlo pouparni među roniocima koji tamo odlaze da uživaju u fantastičnim koralnim grebenovima i bogatstvu podvodnog života.

Koralana ostrva viđena iz vazduha, okružena bistrom vodom

Koralni biseri u okeanu

Ali, Maldivi definitivno nisu mesto za antropologe amatere koji žele odvojeno da putuju i žive sa lokalnim stanovništvom, jer je turizam na Maldivima pažljivo organizovan. Nedostatak obradivog zemljišta dovodi do toga da zemlja mora da uvozi bukvalno sve što je turistima neophodno pa se stoga Maldivi ne mogu baš pohvaliti pristupačnim cenama. Zato vlada Maldiva pravi projekat zasebnih malih plantaža na nenaseljenim ostrvima, daleko od zagađenja i saobraćaja.

Kućica na vodi sa bazenom iz koga se odmah gleda u kristalno bistro tirkizno more

Da li ste za ovakav odmor?

Vlada se takođe trudi da što je moguće više zaštiti tradicionalne muslimanske zajednice od štetnih efekata koje masovni turizam sa sobom nosi. Turistima su tako omogućene kratke organizovane posete lokalnim zajednicama, ali se nakon toga moraju vratiti u turističke centre u kojima su odseli. Ako bi neko poželeo da obiđe i neka ostva koja nisu uključena u turističku ponudu Maldiva, za to mu je neophodan, pre svega, dobar razlog i specijalna dozvola države.

Pretpostavlja se da su prvi doseljenici naselili arhipelag oko 500. godine p.n.e. Po jednoj teoriji, ostrva su već oko 2000. godine p.n.e. bila na raskrsnici važnih pomorskih puteva. Lokalno stanovništvo, pak, veruje da je drevna nacija Redini, koja je obožavala Sunce, bila prva koja je naselila ostrva i da im je ostavila u nasleđe puno verovanja i običaja, uključujući i verovanje u zlog duha “jinnisa”. Redini su otišli sa ostrva oko 500. godine p.n.e., ili su ih asimilovali budisti sa Cejlona i hindusi iz Indije. Pošto je postojao nedostatak građevinskog materijala, svaka sledeća grupa doseljenika zidala je svoje najvažnije građevine na već postojećim, što je dovelo do toga da je većina džamija na Maldivima okrenuto ka suncu, a ne ka Meki. Najstariji zapisi o Maldivima potiču iz 2. veka n.e. kada su trgovci iz Azije svraćali na arhipelag tokom svojih putovanja na Daleki istok. Maldivi su tada bili poznati kao “Otoci para” jer su tamo prikupljane velike količine školjki, tadašnje monete.

Romantično postavljen sto za večeru sa svećama, koji je odmah pokraj prelepe bistre vode

Ko je za romatičnu večeru u dvoje?

Ostrvo sa kućicama na vodi viđeno iz vazduha

Birajte kućicu… 🙂

Prelazak na islam, 1153. godine, predstavlja prekretnicu u istoriji Maldiva. Prema legendi, morski “jinni” po imenu Rannamaari zahtevao je da mu lokalno stanovništvo svake godine žrtvuje po jednu devicu. Pošto je takva vrsta žrtve teško padala seljacima, Abu Al Barakat, Arapin iz Severne Afrike, odlučio je da zameni devojku i prevari demona. Uspeo je da ga odobrovolji čitajući mu citate iz Kurana. Barakat je kasnije postao prvi sultan Maldiva.

U 16. veku na Maldive su došli Portugalci. Željni što većeg kolača profitabilne trgovačke rute u Indijskom okeanu, izdejstvovali su dozvolu da izgrade utvrđenje u Maleu, ali nije prošlo puno vremena do trenutka kada su od Maldiva poželeli mnogo, mnogo više. 1558. godine kapetan Andreas Andre poveo je Portugalce u invaziju i tada je ubijen sultan Ali VI. Andre je vladao Maldivima sledećih 15 godina. 1573. godine Muhamed Takurufan organizovao je pobunu protiv Portugalaca, pa se njihova okupacija ostrva neslavno završila.

U 17. veku Maldivi su došli pod zaštitu Holanđana, a zatim i Britanaca, ali još uvek nisu postali kolonija. Godine 1860. trgovci iz Bombaja podigli su svoja skladišta i prodavnice u Maleu i ubrzo su dobili potpuni monopol na tgovinu. Sultan Muhamed Mueenuddin II, umoran od njihove ekonomske dominacije, potpisao je ugovor sa Britancima 1867. godine koji je garantovao punu nezavisnost ostrva. 1932. godine napisan je prvi ustav Maldiva po kome je bilo predviđeno da sultanat postane izborna, a ne nasledna pozicija. Kasnije su Maldivi postali britanski protektorat i dozvolili su Britancima da na ostrvima podignu svoje objekte. Godine 1953. ukinut je sultanat i uvedena je republika čiji je prvi predsednik bio Amin Didi. Za manje od godinu dana Didi je bio zbačen sa svog položaja i sultanat je ponovo ustanovljen, a za 94. sultana Maldiva izabran je Muhamed Faridi Didi.

Uzbudljiva istorija Maldiva i bune protiv Britanske dominacije trajale su sve do 1965. godine, kada je Britanija priznala punu nezavisnost ostrva. Nakon referenduma 1968. godine, sultanat je ponovo ukinut i proklamovana je nova republika sa Ibrahimom Nasirom na čelu.

Za poslednje godine karakteristična je modernizacija zemlje i brz ekonomski razvoj. Na razvoj zemlje najviše utiču turizam i ribarska industrija. U isto vreme, zemlja je pod jakim pritiscima sa jedne strane međunarodne zajednice koja zahteva veći stepen demokratičnosti, a sa druge strane muslimanskih zajednica koje zahtevaju vraćanje tradicionalnog muslimanskog načina života. Veliki problem sa kojim se Maldivi suočavaju danas jeste stvaranje balansa između turizma i očuvanja prirodne sredine, jer su Maldivi trenutno jedna od najatraktivnijih turističkih destinacija na svetu.

foto: multiformis.com

eglobaltravelmedia.com.au

multiformis.com

politika.rs

AURORA BOREALIS – POLARNA SVETLOST


Purpurne nijanse se razlivaju po vecernjem nebu

Aurora Borealis – fenomen prirode

“Nijedna olovka ne može nacrtati, nijedna boja naslikati, niti reč opisati nebesku svetlost u svoj njenoj veličanstvenosti.” Ove reči, možda, najbolje opisuju fenomen o kome ćemo sada govoriti, budući da je reč o prizoru koji se teško da dočarati. Ali, da probamo.

Zamislite nebo prekriveno magličastom zavesom, zrake raznobojne svetlosti kako padaju po vama, vraćaju se i ponovo obasjavaju horizont, crvenu buktinju u dnu zavese i nežni povetarac u čijem se ritmu celi prizor njiše. A onda, iznenada, sve nestaje i bledi, ostavljajući za sobom emocije koje ne blede…
Da, zaista je teško zamisliti neobičnu magiju koja se u naučnim krugovima romantično naziva Aurora Borealis (kada se javlja na najsevernijim delovima Zemljine kugle) ili Aurora Australis (na Južnom polu). Zajednički naziv za ova dva fenomena istovetnog porekla je Aurora Polaris – polarna svetlost ili “severna zora”, jer posmatrače podseća na crvenkastu svetlost koja se u zoru razlije na istoku, najavljujući izlazak sunca. No, ako želimo da objasnimo ovu fantastičnu pojavu na vidljivom nam nebu, moramo se najpre vinuti znatno iznad njega.

Iako je izuzetna znatiželja čoveka naterala da napravi mikroskope i teleskope, ne bi li zavirio u minijaturne i daleke svetove, neke stvari su mu ipak ostale van domašaja oka. Vazduh koji dišemo, bez koga nas ne bi ni bilo, i naša atmosfera, u kojoj se mešaju različiti gasovi, deo su sveta koji čovek ne vidi, ali ga, ipak, dobro poznaje. Još jedna stvar koju ne vidimo, a svakodnevno je osećamo je i Zemljino magnetno polje, koje se prostire i do 80.000 km iznad Zemljine površine. Zemlja je džinovski magnet, čiji je izvor skriven duboko u njenoj kori. Linije magnetnog polja izlaze iz Zemljine kore i ponovo u nju poniru, a tamo gde su ove linije najbliže jedna drugoj magnetizam je najjači, što se uglavnom poklapa sa geografskim polovima Zemlje. Zemljino magnetno polje je izuzetno značajno za opstank živog sveta na našoj planeti ali je, u isto vreme, i jedan od glavnih protagonista u nastanku izvanrednih nebeskih slika o kojima ovde govorimo.

Drugi glavni lik u našoj priči dolazi nam direktno sa Sunca. Baš kao i Zemlja, i Sunce ima svoju atmosferu. Ona se sastoji od vodonika, koji se deli na protone i elektrone. Ove minijaturne visoko naelektrisane čestice konstanto “ključaju” u Sunčevoj atmosferi i iz nje bukvalno izleću, krećući se kroz svemir brzinom od 300 do 1200 km u sekundi. Ove naelektrisane čestice visoke energije poznatije su pod nazivom “sunčev vetar”. Sunčevom vetru je potrebno od 2 do 4 dana da stigne do Zemlje, a kada to učini na scenu stupa džinovski magnet skriven unutar Zemljine kore. Zemljino magnetno polje počinje da deluje na sunčev vetar, pa čestice koje ga sačinjavaju bivaju zarobljene unutar Zemljine magnetosfere. Od tog trenutka one osciliraju između severnog i južnog pola, vođene silom Zemljinog magneta, krećući se duž linija magnetnog polja. Budući da je magnetno polje najjače u polarnim krajevima, najveći broj naelektrisanih čestica sa Sunca biva zaraobljen u Zemljinoj atmosferi upravo u ovim oblastima. Međutim, ovo nije jednosmeran proces jer i sunčev vetar ima jak uticaj na Zemljino magnetno polje, pritiskajući ga velikom silinom i menjajući mu oblik. Stisnite balon pa ćete shvatiti šta se dešava sa magnetnim poljem Zemlje kada na njega naleti sunčev vetar u svoj svojoj silini! Za to je neophodna ogromna količina energije, pa je povremeno, kada je aktivnost Sunca znatno jača, pritisak sunčevog vetra na magnetosferu toliko jak da stvara energiju i do 10.000 volti! Ova energija gura elektrone (koji su izuzetno lagani) ka magnetnim polovima, dajući im veliko ubrzanje. Oni se kreću duž linija magnetnog polja sve do trenutka kada ogromna količina njih ne biva odgurnuta ka višim slojevima atmosfere – jonosferi. I baš tu počinje magija. Struje visoko nalektrisanih čestica sa Sunca sudaraju se sa atomima gasova u jonosferi, nakon čega oni počinju da emituju svetlost, stvarajući pravi spektakl, poznat kao “polarna svetlost”. Ovo se događa na visinima na kojima je atmosfera dovoljno retka da elektroni mogu u nju ući, ali je u isto vreme i dovoljno gusta da se elektronima onemogući slobodni prolaz bez bliskih susreta sa atomima gasa. A kada se elektroni sudare sa atomoma u gornjim slojevima atmosfere, nebom se razliju boje. I to kakve! Od tamnožute i crvene do plave i ljubičaste.

Polarna svetlost je svaki put drugačija i neponovljiva, jer svaki gas emituje različitu boju. Boje aurore zavise od spektra gasova u atmosferi, što opet zavisi od visine na kojoj dolazi do interakcije između elektrona i atoma gasova, jer se na različitim visinama jedan isti gas “pretvara” u drugačiju nijansu. Vrlo visoko, u jonosferi (oko 300 km iznad zemlje), najčešći gas je kiseonik pa na toj visini nastaje crvena polarna svetlost, koja se dešava dosta retko. Na nižim visinima, između 100 i 300 km, atomi kiseonika emituju nijanse žute i zelene boje. Na visini od oko 100 km iznad zemlje, atomi azota stvaraju fantastičnu crvenu boju, koja često podseća na čipku kojom se završava najneobičnija nebeska zavesa. Lakši gasovi u jonosferi, poput vodonika i helijuma, proizvode različite nijanse plave i ljubičaste boje, ali njih ljudsko oko ne može da vidi na tamnom noćnom nebu, pa jedini način da se one zabeleže jeste pomoću izuzetno osetljivih i kvalitetnih foto-aparata. Najveći broj aurora događa se na visinima između 90 i 150 km iznad zemlje, a prosečna visina na kojoj se aurora javlja je između 100 i 120 km.

Polarna svetlost u vise nijansi na nebu, pogled izmedju snegom pikrivenih cetinara u Laponiji

Aurora Borealis „posetila“ je i Deda Mraza u Laponiji

Zona polarne svetlosti predstavlja ona mesta na planeti na kojima se ovaj fenomen najčešće javlja i gde je, zbog svoje siline, najbolje vidljiv. Aurora se javlja iznad zemljinih polarnih regiona u vidu tzv. kružnog prstena ili elipse. Dakle, ako želite da prisustvujete ovom nesvakidašnjem dešavanju, moraćete da se uputite u (naj)hladnije krajeve! Na severu se polarna svetlost javlja u severnim delovima Skandinavije, Grenlandu, Aljasci, severnoj Kanadi i Sibiru, i u tim oblastima se ovaj fenomen naziva Aurora Borealis. Italijanski naučnik Galileo Galilej prvi je upotrebio ovaj naziv. I dok se na severu veliki broj ljudi može pohvaliti da ima čast da uživa u čarima nebeske igre, na jugu, na Antarktiku, Auroru Australis posmatra najinteresantnija publika na svetu – pingvini. Za ljude je, ipak, previše hladno!

U vreme velikih solarnih bura delovi spoljašnje atmosfere Sunca bukvalno eksplodiraju, stvarajući jake oluje sunčevog vetra u kojima se nalazi ogromna količina naelektrisanih čestica. Kada ovakva oluja dopre do Zemlje, naelektrisane čestice pritiskaju Zemljino magnetno polje izuzetnom silinom zbog čega aurorin prsten postaje toliko širok da polarnu svetlost mogu videti i stanovnici na nižim geografskim širinama, npr. u centralnoj Evropi ili čak u blizini ekvatora. Ovako jake solarne bure nisu tako česte, pa privilegija smenjivanja boja na noćnom nebu ipak ostaje na severu.

I još nešto. Polarna svetlost je izuzetno dinamična pojava koja se neprestano kreće i skriva od očiju znatiželjnika. Zato, ukoliko želite da je ulovite, spakujte dosta tople odeće i puno strpljenja, koje će vam biti neophodno u nesvakidašnjoj igri žmurki, njenoj omiljenoj. Ipak, verujte svaki napor višestruko će vam se isplatiti!

Izvor: „Čuda sveta“, izdavač Grades CC – Beograd

Autor: Biljana Luković

foto: mojafinska.blogspot.com

hqworld.net

BORA BORA – GDE RAJ STANUJE


 

Snimak ostrva iz vazduha

Bora Bora je jedna od najpopularnijih destinacija za zaljubljene parove

      Vodimo vas na drugi kraj sveta, gde je vreme stalo, a raj odavno postao stvarnost…

Ostrvo Bora Bora se nalazi 240 km severozapadno od Tahitija i pripada Francuskoj Polineziji. Iako je u celom svetu poznato kao Bora Bora, originalni naziv ostrva je Pora Pora, što na tahićanskom jeziku znači “Prvorođeni”. Naselili su ga preci današnjih Polinežana u 4. veku n.e, a prvi Evropljani su na njega došli 1777. godine. Od 1842. godine, ostrvo je protektorat Francuske. Kada je 1941. godine japanska vojska izvršila invaziju na Perl Harbour, američka vojska je izabrala ostrvo Bora Bora u južnom Pacifiku da na njemu napravi svoju vojnu bazu. Na sreću, ostrvo nije pretrpelo nikakve vojne operacije, pa je 2. juna 1946. godine vojna baza zatvorena. Iako je došlo vreme da se vrate u domovinu, mnogi Amerikanci nisu želeli da odu sa ostrva, pa su na zahtev porodica neki od njih bukvalno oterani kućama. A razlog zašto nisu želeli da odu je neverovatna lepota ostrva, koja se teško može opisati.

Slika bungalova na vodi i par koji se kupa pred jednog. Bistra voda i most koji povezuje bungalove sa kopnom

Bungalovi na vodi – iz sobe u more

Ostrvo Bora Bora je, bez svake sumnje, najlepše ostrvo na svetu. Da bi se shvatila njegova čarolija, treba ga prvo videti iz vazduha. Maleni smaragd u nežnoj bisernoj ogrlici, kako su ga mnogi opisali, Bora Bora je malo ostrvo u srcu fantastičnog koralnog grebena, koji ga zaštitnički okružuje sa svih strana. Samo jedna “kapija” sa okeana omoućuje vodeni prilaz ka ostrvu, koga je priroda sakrila na najlepši mogući način. A kada kroz nju prođete, pred vama će se otvoriti nestvarni svet boja, od kojih će vam zastati dah. Kao da je umorni slikar ispustio paletu boja koje su se prolile po vodi i stvorile neverovatne prelaze, od tirkizno plave do zaslepljujuće bele. Ostrvo Bora Bora je vulkanskog porekla, o čemu svedoči veliki ugašeni vulkan na sredini ostrva. Ogromni prirodni obelisk crne boje, vrh Otemanu (727 m), vekovima već izaziva strahopoštovanje ljudi ali, iako deluje zastrašujuće, džin odavno spava mirnim snom, okružen zelenim tropskim šumama i dolinama jarkocrvenog hibiskusa. Oko glavnog ostrva su rasuta manja ostrvca, motu, pa se iz vazduha čini da je prelepa koralna ogrlica ukrašena malim smaragdima, koji samo doprinose lepoti onog najvećeg – Bora Bora. Samo ostrvo je jako malo i nije toliko imresivno kao fantastična laguna oko njega. Kristalno bistra voda okružena je neprekidnim nizom peščanih plaža sa blistavim belim peskom, koji pod nogama klizi poput najfinije svile. Leškarenje ispod palme, sa kokosovim orahom u ruci, dok sunce tone u azurno more i boji ga najlepšim nijansama zlatne i crvene, učiniće vaš boravak na ostrvu nezaboravnim!

Plaža sa belim peskom i tirkizno plava voda

Beli pesak naspram tirkiznog mora – san na javi

Najveći broj hotela izgrađen je na minijaturnim ostrvcima u laguni, ali najveća atrakcija Bora Bore su bungalovi na vodi, koji su zaštitni znak ovog rajskog ostrva. Male drvene sojenice imaju terase i stepenice koje vode direktno u kristalno čistu vodu, a mnoge od njih imaju i staklene podove, što omogućava stalni pogled u bogatstvo sveta pod vodom. A to bogatstvo je ogromno! Veliki broj riba, oslikanih neverovatnim motivima, pliva između raznobojnih korala, pa je ostrvo Bora Bora ujedno i veliki rezervat morske flore i faune. Bogatstvo podvodnog sveta nudi mnoštvo mogućnosti za istraživanja i uživanje, a najveća atrakcija je hranjenje ajkula i velikih, sivih raža. Dok vi plivate u jatu ovih fantastičnih životinja, obučeni ronioci ih hrane iz ruke, na samo nekoliko metara od vas. Iako deluje opasno, ajkule u laguni su potpuno bezopasne, pa se slobodno opustite i uživajte u ovom nesvakidašnjem iskustvu.

Devojka roni između sivih raža

Oči u oči sa bogatstvom podvodnog sveta

Na ostrvu se nalaze i tragovi hramova (marea) drevne polinežanske religije. Nažalost, misionari, koji su na ostrvo došli u 19. veku, uništili su najveći broj ovih drevnih hramova. Najznačajniji sačuvani hram je Marotetini. Tri velike kamene ahu platforme, dugačke 50 i visoke do 3 m, obnovio je 1968. godine profesor Sinoto, pa je ovaj hram danas jedini potpuno obnovljeni primerak drevne polinežanske arhitekture na ostrvu Bora Bora.

Ostrvo Bora Bora je zaista teško opisati rečima. Zato uživajte u slikama, jer one govore više od reči…

fotografije: authenticsociety.com
flightcentre.com.au
travelavenue.com
beautiful-place-intheworld.blogspot.com

Izvor: „Čuda sveta“, izdavač Grades CC – Beograd

Autor: Biljana Luković

ABU SIMBEL – PRVI BILBORD NA SVETU…


LIČNA KARTA:
Datum rođenja: U vreme faraona Ramzeza II
Mesto rođenja: Egipat
Starost: duboka
Izgradnja: trajala oko 30 godina
Ponovno rođenje: kraj leta 1965. godine

Hram Abu Simbel slikan sa prednje strane

Hram Abu Simbel – čudo Egipta

Pored čuvenih piramida u Gizi, ili bolje rečeno zajedno sa njima, veliki hram Abu Simbel predstavlja jedan od najpoznatijih simbola drevnog Egipta.

Abu Simbel se nalazi na zapadnoj obali Nila, južno od Asvana, u blizini granice sa Sudanom. Ovo se mesto nekada davno zvalo Meha, a prvi podaci o njemu datiraju iz perioda 18. dinastije u vreme kada su Aj i Horemheb ovde imali svoje kapele isklesane u steni.

U vreme faraona Ramzeza II prozvanog “Veliki”, koji je Egiptom vladao čitavih 67 godina, isklesano je sedam hramova u steni u Nubiji, a hram Ramzeza II na zapadnoj obali Nila u Abu Simbelu je najveći i najlepši od svih i ujedno je najlepša i najveličanstvenija građevina najvećeg i najćudljivijeg faraona u egipatskoj istoriji. Evropljani nisu znali za ovaj hram sve do 19. veka, kada ga je 1813. godine otkrio J.J. Burkhart.

Crno-bela fotografija hrama zatrpanog peskom i grupe ljudi pored njega

Abu Simbel u vreme kada je otkriven

Faraon Ramzez II “Veliki” svojski se potrudio da za sobom ostavi neizbrisiv trag u istoriji pa je u njegovo vreme izgrađeno najviše gigantskih građevina i statua, s tim što je na svima njima dominirao njegov lik. Kritičar Egon Fridel objašnjava da njegova dela pokazuju želju da veličinom i grandioznošću deluje na mase i da u isto vreme pokazuju i jedno neskromno samoobožavanje što, imajući u vidu činjenicu da su faraoni smatrani božanstvima, i nije tako neobično.

Hram “Hwt Ramesses Meryamun”, širok 38 i dugačak 65 m, počeo je da se gradi na početku Ramzezove dugogodišnje vladavine. Izgradnja je trajala nekih 30 godina. Hram je teorijski bio posvećen bogovima Amonu-Ra, Harmakisu i Ptahu, ali u praksi prvenstveno veliča svog graditelja. Na masivnoj fasadi glavnog hrama dominiraju četiri sedeće kolosalne Ramzesove statue. Svaka statua, visoka preko 20 m, sedi na tronu i na glavi ima duplu krunu Gornjeg i Donjeg Egipta, kao simbol jedinstva zemlje. Sve statue, kao i sam hram, isklesane su u prirodnoj steni. Uz svu grandioznost, skulpture su plenile i lepotom boja koje su, nažalost, vremenom potpuno izbledele. Pored Ramzezovih statua, tu su i dve statue njegove žene Nefertari. Nikada ranije u istoriji Egipta nijedna žena nije doživela takvu počast da joj se statua nađe na ulazu jednog hrama. Zemljotres, koji je negde u to vreme potresao ovaj kraj, oštetio je figure, a glava i torzo statue koja se nalazi levo od ulaza uništeni su verovatno u to vreme.

U samom hramu nalazi se niz odaja koje se značajno smanjuju kako tavanica raste. U prvoj odaji se nalazi osam statua faraona Ramzeza, po četiri na svakoj strani, koje su u isto vreme i stubovi koji pridržavaju tavanicu. Unutrašnjost hrama obiluje vrednim zidnim crtežima i reljefima bitaka. Najznačajnija odaja u hramu je svetilište u kome se nalazi mali oltar i tri statue božanstava Novog kraljevstva: Harmakisa, Ptaha i Amona-Ra. Pored njih nalazi se još jedna statua, već pretpostavljate čija, što dokazuje tvrdnju o samoljubivosti i samoobožavanju.

Hram je tako napravljen da samo dva dana godišnje, 21. februara i 21. oktobra u 5.58h, zraci izlazećeg sunca prodiru u unutrašnjost hrama i obasjavaju statue božanstava. Najpre bivaju obasjane Ramzezova statua i statua boga Amona-Ra, a nekoliko minuta kasnije svetlost prelazi na statuu boga Harmakisa. Interesantno je da svetlost nestaje nakon 20 minuta, pre nego što dopre do statue boga Ptaha, što je vrlo simbolično budući da je on bog mraka. Ovo se naziva “čudom sunca”.

Severno od hrama nalazi se još jedan manji hram podignut u čast Ramzezove žene Nefertari i boginje Hator.

Hram na obali Nila, zapljuskivan njegovim talasima, vekovima je svedočio o slavi i božanskoj veličini jednog faraona. A onda je u 20. veku počela da mu preti opasnost da zauvek nestane. Šezdesetih godina 20. veka slike kolosalnih statua obišle su ceo svet, u vreme kada je započet ogromni poduhvat da se hram spase od narastajućeg nivoa Nila. Naime, u ovo vreme doneta je odluka da se izgradi velika brana u Asvanu kojom bi se regulisao tok Nila, a posledica toga bila bi potapanje hramova. UNESCO je odmah uputio apel svim nacijama da se ovo neprocenjivo istorijsko blago sačuva. Oformljene su dve komisije stručnjaka da prouče problem i pronađu adekvatno rešenje. To nije bio ni malo lak posao, kako zbog konstrukcije hrama, tako i zbog materijala od koga je napravljen. Nakon nekoliko projekata, prihvaćen je plan jedne nemačke firme da se hram premesti, tačnije rastavi na delove kako bi bio prenet na neku sigurniju uzvišicu gde će svi ti delovi ponovo biti sastavljeni. Za novu lokaciju izabran je plato iznad hrama.

Tada je započet sigurno najveći poduhvat u istoriji arheologije. Najpre je u steni izbušeno 17.000 rupa kroz koje je ubačena smola kako bi učvrstila konstrukciju. Bilo je potrebno 33 t smole i otprilike isto toliko spojeva od gvožđa kao bi se sprečilo rušenje hrama. Kako je nivo Nila rastao brže nego što se očekivalo, započeo je pravi rat sa vremenom. Oba hrama su podeljena u 1036 kamenih blokova, prosečne težine oko 30 t, uz još 1110 blokova isklesanih iz okolnih stena. Prvi blok, koji je dobio oznaku GA 1AO1, premešten je 21. maja 1965. godine. Kompleks grobnica Ramzeza i Nefertari potpuno je rekonstruisan i nalazi se na 90 m iznad originalnog nivoa.

Kran podiže deo hrama koji je isečen u komade

Premeštanje hrama deo po deo – najveća puzzla ikada

Premeštanje hrama sa njegove prvobitne lokacije jedva je završeno na vreme. Do kraja leta 1965. godine vode Nila polako su počele da pune sada praznu pećinu u kojoj se nekada nalazio hram. Na sreću, hram se u to vreme već nalazio na sigurnom! Sve što je nedostajalo da upotpuni priču bilo je “čudo sunca”, koje se ponovo dogodilo tačno u februaru 1969. godine. Tada je sunčeva svetlost ponovo obasjala bogove, simbolično dokazujući da je ovaj poduhvat bio vredan truda.

Izvor: knjiga „Čuda sveta br.1“, autor Biljana Luković, izdavač Gradess CC Beograd

Fotografije: www.princeton.edu

famouswonders.com

the-ancient-pharaohs.blogspot.com

SUECKI KANAL


Satelitski snimak Suetskog kanala

Satelitski snimak Sueckog kanala

Zahvaljujući svom geografskom položaju, Suecki kanal je svetski priznat kao najkraća morska ruta između istoka i zapada. Kanal je naročito doprineo razvoju pomorske trgovine zemalja severno i južno od kanala, a posebno onih koje izlaze na Sredozemno i Crveno more, koje i imaju najviše koristi od njega.
Ideja o izgradnji kanala koji bi povezivao Sredozemno sa Crvenim morem datira još iz antičkog perioda. Za razliku od današnjeg kanala, raniji su povezivali Crveno more sa Nilom, preusmeravajući brodove da na putu od Evrope ka Indiji plove niz reku. Pretpostavlja se da je prvi kanal bio prokopan tokom vladavine faraona Tutmosa III, iako mnogi dokazi ukazuju da je prvi ovakav poduhvat započet još u 6. veku p.n.e. u vreme faraona Nehoa. Tokom invazije Persije na Egipat, kralj Darije je naredio da se kanal završi i on je tokom Ptolomejeve vladavine bio u odličnom stanju, da bi nakon toga bio potpuno uništen. Ponovo je otkopan u vreme vladavine rimskog imperatora Trajana i kasnije tokom vladavine Amr Ibn-Al-Aasa. Vreme je prolazilo, a kanal je ponovo pao u zaborav, sve do momenta kada je kroz Afriku trasiran novi trgovački put.

Napoleonovi inženjeri su, oko 1800. godine, ponovo oživeli ideju o kraćem putu koji bi kroz Suecki kanal išao ka Indiji. Proračuni koje su francuski inženjeri napravili pokazali su da se nivoi dva mora razlikuju 10 m, što bi, u slučaju izgradnje kanala, značilo da bi velika površina morala biti potopljena pa se od izgradnje odustalo. Tek kasnije se ispostavilo da je napravljena greška u računu pa je izgradnju kanala konačno započeo bivši francuski konzul u Kairu zajedno da čuvenim Ferdinandom de Lesepsom, koji je i bio glavni projektant kanala. U znak zahvalnosti, egipatski vicekralj Said Paša darovao je Francuzu “ferman” da je vlasnik kanala narednih 99 godina.

Nosač aviona prolazi kroz Suecki kanal

Suecki kanal

Iako je 1854. godine zaključen ugovor o koncesijama, izgradnja je započela pet godina kasnije,1859. godine. Egipatski radnici počeli su da rade na konstrukciji kanala u uslovima koje su istoričari opisali kao robovski rad, a projekat je završen 1867. godine. 17. novembra 1869. godine priređena je raskošna ceremonija u čast svečanog otvoranja kanala, a otvorio ga je kralj Ismail. Članovi britanske, francuske, ruske i drugih kraljevskih porodica prisustvovali su svečanoj ceremoniji koja se poklopila sa obnavljanjem i modernizacijim Kaira. Baš u to vreme napravljen je auto-put koji je povezivao Kairo sa novim gradom Ismailijem, izgrađena je opera, a Verdiju je povereno komponovanje čuvene opere “Aida” u čast njenog otvaranja. Ironično, Verdi nije završio posao na vreme pa je “Aida” premijerno izvedena u operi u Kairu godinu dana kasnije.

Suecki kanal je postao politička tema broj jedan 1956. godine kada je izbila Suecka kriza. Naime, u julu te godine, na trgu Manšeja (Mansheya) u Aleksandriji, egipatski predsednik Naser je pred razdraganom masom proklamovao nacionalizaciju kanala. Njegova odluka bila je odgovor na britansko, francusko i američko protivljenje da Egiptu daju pozajmicu za izgradnju velike brane u Asvanu. Naser je kao svoj glavni argument izneo činjenicu da su prihodi od kanala sasvim dovoljni za finansiranje projekta brane. Ovakva odluka izazvala je momentalnu reakciju Britanije, Francuske i Izraela koji su zajedno izvršili invaziju na Egipat dva meseca nakon toga. Ovu akciju je osudila međunarodna zajednica, nakon čega su ratne čarke prestale, a Naser je ipak trijumfovao.

Godine 1967. kanal je ponovo došao u središte bliskoistočne krize pa je iz bezbednosnih razloga bio duže vreme zatvoren. U to vreme izbio je čuveni “Šestodnevni rat”, kada je Izrael izvršio invaziju na goru Sinaj, pa je Suecki kanal postao tampon-zona između zaraćenih strana. Egipćani su ponovo osvojili kanal tokom rata 1973. godine, a 1975. godine kanal je uz svečanu ceremoniju ponovo otvoren. Od tada, kanal, koji se proteže 167 km kroz egipatsku pustinju dva puta mu je povećavana širina. Danas otprilike 50 brodova dnevno prođe kroz Suecki kanal, a obala duž kanala danas je prava turistička meka.

Fotografije: rts.rs
wikipedia