AURORA BOREALIS – POLARNA SVETLOST


Purpurne nijanse se razlivaju po vecernjem nebu

Aurora Borealis – fenomen prirode

“Nijedna olovka ne može nacrtati, nijedna boja naslikati, niti reč opisati nebesku svetlost u svoj njenoj veličanstvenosti.” Ove reči, možda, najbolje opisuju fenomen o kome ćemo sada govoriti, budući da je reč o prizoru koji se teško da dočarati. Ali, da probamo.

Zamislite nebo prekriveno magličastom zavesom, zrake raznobojne svetlosti kako padaju po vama, vraćaju se i ponovo obasjavaju horizont, crvenu buktinju u dnu zavese i nežni povetarac u čijem se ritmu celi prizor njiše. A onda, iznenada, sve nestaje i bledi, ostavljajući za sobom emocije koje ne blede…
Da, zaista je teško zamisliti neobičnu magiju koja se u naučnim krugovima romantično naziva Aurora Borealis (kada se javlja na najsevernijim delovima Zemljine kugle) ili Aurora Australis (na Južnom polu). Zajednički naziv za ova dva fenomena istovetnog porekla je Aurora Polaris – polarna svetlost ili “severna zora”, jer posmatrače podseća na crvenkastu svetlost koja se u zoru razlije na istoku, najavljujući izlazak sunca. No, ako želimo da objasnimo ovu fantastičnu pojavu na vidljivom nam nebu, moramo se najpre vinuti znatno iznad njega.

Iako je izuzetna znatiželja čoveka naterala da napravi mikroskope i teleskope, ne bi li zavirio u minijaturne i daleke svetove, neke stvari su mu ipak ostale van domašaja oka. Vazduh koji dišemo, bez koga nas ne bi ni bilo, i naša atmosfera, u kojoj se mešaju različiti gasovi, deo su sveta koji čovek ne vidi, ali ga, ipak, dobro poznaje. Još jedna stvar koju ne vidimo, a svakodnevno je osećamo je i Zemljino magnetno polje, koje se prostire i do 80.000 km iznad Zemljine površine. Zemlja je džinovski magnet, čiji je izvor skriven duboko u njenoj kori. Linije magnetnog polja izlaze iz Zemljine kore i ponovo u nju poniru, a tamo gde su ove linije najbliže jedna drugoj magnetizam je najjači, što se uglavnom poklapa sa geografskim polovima Zemlje. Zemljino magnetno polje je izuzetno značajno za opstank živog sveta na našoj planeti ali je, u isto vreme, i jedan od glavnih protagonista u nastanku izvanrednih nebeskih slika o kojima ovde govorimo.

Drugi glavni lik u našoj priči dolazi nam direktno sa Sunca. Baš kao i Zemlja, i Sunce ima svoju atmosferu. Ona se sastoji od vodonika, koji se deli na protone i elektrone. Ove minijaturne visoko naelektrisane čestice konstanto “ključaju” u Sunčevoj atmosferi i iz nje bukvalno izleću, krećući se kroz svemir brzinom od 300 do 1200 km u sekundi. Ove naelektrisane čestice visoke energije poznatije su pod nazivom “sunčev vetar”. Sunčevom vetru je potrebno od 2 do 4 dana da stigne do Zemlje, a kada to učini na scenu stupa džinovski magnet skriven unutar Zemljine kore. Zemljino magnetno polje počinje da deluje na sunčev vetar, pa čestice koje ga sačinjavaju bivaju zarobljene unutar Zemljine magnetosfere. Od tog trenutka one osciliraju između severnog i južnog pola, vođene silom Zemljinog magneta, krećući se duž linija magnetnog polja. Budući da je magnetno polje najjače u polarnim krajevima, najveći broj naelektrisanih čestica sa Sunca biva zaraobljen u Zemljinoj atmosferi upravo u ovim oblastima. Međutim, ovo nije jednosmeran proces jer i sunčev vetar ima jak uticaj na Zemljino magnetno polje, pritiskajući ga velikom silinom i menjajući mu oblik. Stisnite balon pa ćete shvatiti šta se dešava sa magnetnim poljem Zemlje kada na njega naleti sunčev vetar u svoj svojoj silini! Za to je neophodna ogromna količina energije, pa je povremeno, kada je aktivnost Sunca znatno jača, pritisak sunčevog vetra na magnetosferu toliko jak da stvara energiju i do 10.000 volti! Ova energija gura elektrone (koji su izuzetno lagani) ka magnetnim polovima, dajući im veliko ubrzanje. Oni se kreću duž linija magnetnog polja sve do trenutka kada ogromna količina njih ne biva odgurnuta ka višim slojevima atmosfere – jonosferi. I baš tu počinje magija. Struje visoko nalektrisanih čestica sa Sunca sudaraju se sa atomima gasova u jonosferi, nakon čega oni počinju da emituju svetlost, stvarajući pravi spektakl, poznat kao “polarna svetlost”. Ovo se događa na visinima na kojima je atmosfera dovoljno retka da elektroni mogu u nju ući, ali je u isto vreme i dovoljno gusta da se elektronima onemogući slobodni prolaz bez bliskih susreta sa atomima gasa. A kada se elektroni sudare sa atomoma u gornjim slojevima atmosfere, nebom se razliju boje. I to kakve! Od tamnožute i crvene do plave i ljubičaste.

Polarna svetlost je svaki put drugačija i neponovljiva, jer svaki gas emituje različitu boju. Boje aurore zavise od spektra gasova u atmosferi, što opet zavisi od visine na kojoj dolazi do interakcije između elektrona i atoma gasova, jer se na različitim visinama jedan isti gas “pretvara” u drugačiju nijansu. Vrlo visoko, u jonosferi (oko 300 km iznad zemlje), najčešći gas je kiseonik pa na toj visini nastaje crvena polarna svetlost, koja se dešava dosta retko. Na nižim visinima, između 100 i 300 km, atomi kiseonika emituju nijanse žute i zelene boje. Na visini od oko 100 km iznad zemlje, atomi azota stvaraju fantastičnu crvenu boju, koja često podseća na čipku kojom se završava najneobičnija nebeska zavesa. Lakši gasovi u jonosferi, poput vodonika i helijuma, proizvode različite nijanse plave i ljubičaste boje, ali njih ljudsko oko ne može da vidi na tamnom noćnom nebu, pa jedini način da se one zabeleže jeste pomoću izuzetno osetljivih i kvalitetnih foto-aparata. Najveći broj aurora događa se na visinima između 90 i 150 km iznad zemlje, a prosečna visina na kojoj se aurora javlja je između 100 i 120 km.

Polarna svetlost u vise nijansi na nebu, pogled izmedju snegom pikrivenih cetinara u Laponiji

Aurora Borealis „posetila“ je i Deda Mraza u Laponiji

Zona polarne svetlosti predstavlja ona mesta na planeti na kojima se ovaj fenomen najčešće javlja i gde je, zbog svoje siline, najbolje vidljiv. Aurora se javlja iznad zemljinih polarnih regiona u vidu tzv. kružnog prstena ili elipse. Dakle, ako želite da prisustvujete ovom nesvakidašnjem dešavanju, moraćete da se uputite u (naj)hladnije krajeve! Na severu se polarna svetlost javlja u severnim delovima Skandinavije, Grenlandu, Aljasci, severnoj Kanadi i Sibiru, i u tim oblastima se ovaj fenomen naziva Aurora Borealis. Italijanski naučnik Galileo Galilej prvi je upotrebio ovaj naziv. I dok se na severu veliki broj ljudi može pohvaliti da ima čast da uživa u čarima nebeske igre, na jugu, na Antarktiku, Auroru Australis posmatra najinteresantnija publika na svetu – pingvini. Za ljude je, ipak, previše hladno!

U vreme velikih solarnih bura delovi spoljašnje atmosfere Sunca bukvalno eksplodiraju, stvarajući jake oluje sunčevog vetra u kojima se nalazi ogromna količina naelektrisanih čestica. Kada ovakva oluja dopre do Zemlje, naelektrisane čestice pritiskaju Zemljino magnetno polje izuzetnom silinom zbog čega aurorin prsten postaje toliko širok da polarnu svetlost mogu videti i stanovnici na nižim geografskim širinama, npr. u centralnoj Evropi ili čak u blizini ekvatora. Ovako jake solarne bure nisu tako česte, pa privilegija smenjivanja boja na noćnom nebu ipak ostaje na severu.

I još nešto. Polarna svetlost je izuzetno dinamična pojava koja se neprestano kreće i skriva od očiju znatiželjnika. Zato, ukoliko želite da je ulovite, spakujte dosta tople odeće i puno strpljenja, koje će vam biti neophodno u nesvakidašnjoj igri žmurki, njenoj omiljenoj. Ipak, verujte svaki napor višestruko će vam se isplatiti!

Izvor: „Čuda sveta“, izdavač Grades CC – Beograd

Autor: Biljana Luković

foto: mojafinska.blogspot.com

hqworld.net

SUECKI KANAL


Satelitski snimak Suetskog kanala

Satelitski snimak Sueckog kanala

Zahvaljujući svom geografskom položaju, Suecki kanal je svetski priznat kao najkraća morska ruta između istoka i zapada. Kanal je naročito doprineo razvoju pomorske trgovine zemalja severno i južno od kanala, a posebno onih koje izlaze na Sredozemno i Crveno more, koje i imaju najviše koristi od njega.
Ideja o izgradnji kanala koji bi povezivao Sredozemno sa Crvenim morem datira još iz antičkog perioda. Za razliku od današnjeg kanala, raniji su povezivali Crveno more sa Nilom, preusmeravajući brodove da na putu od Evrope ka Indiji plove niz reku. Pretpostavlja se da je prvi kanal bio prokopan tokom vladavine faraona Tutmosa III, iako mnogi dokazi ukazuju da je prvi ovakav poduhvat započet još u 6. veku p.n.e. u vreme faraona Nehoa. Tokom invazije Persije na Egipat, kralj Darije je naredio da se kanal završi i on je tokom Ptolomejeve vladavine bio u odličnom stanju, da bi nakon toga bio potpuno uništen. Ponovo je otkopan u vreme vladavine rimskog imperatora Trajana i kasnije tokom vladavine Amr Ibn-Al-Aasa. Vreme je prolazilo, a kanal je ponovo pao u zaborav, sve do momenta kada je kroz Afriku trasiran novi trgovački put.

Napoleonovi inženjeri su, oko 1800. godine, ponovo oživeli ideju o kraćem putu koji bi kroz Suecki kanal išao ka Indiji. Proračuni koje su francuski inženjeri napravili pokazali su da se nivoi dva mora razlikuju 10 m, što bi, u slučaju izgradnje kanala, značilo da bi velika površina morala biti potopljena pa se od izgradnje odustalo. Tek kasnije se ispostavilo da je napravljena greška u računu pa je izgradnju kanala konačno započeo bivši francuski konzul u Kairu zajedno da čuvenim Ferdinandom de Lesepsom, koji je i bio glavni projektant kanala. U znak zahvalnosti, egipatski vicekralj Said Paša darovao je Francuzu “ferman” da je vlasnik kanala narednih 99 godina.

Nosač aviona prolazi kroz Suecki kanal

Suecki kanal

Iako je 1854. godine zaključen ugovor o koncesijama, izgradnja je započela pet godina kasnije,1859. godine. Egipatski radnici počeli su da rade na konstrukciji kanala u uslovima koje su istoričari opisali kao robovski rad, a projekat je završen 1867. godine. 17. novembra 1869. godine priređena je raskošna ceremonija u čast svečanog otvoranja kanala, a otvorio ga je kralj Ismail. Članovi britanske, francuske, ruske i drugih kraljevskih porodica prisustvovali su svečanoj ceremoniji koja se poklopila sa obnavljanjem i modernizacijim Kaira. Baš u to vreme napravljen je auto-put koji je povezivao Kairo sa novim gradom Ismailijem, izgrađena je opera, a Verdiju je povereno komponovanje čuvene opere “Aida” u čast njenog otvaranja. Ironično, Verdi nije završio posao na vreme pa je “Aida” premijerno izvedena u operi u Kairu godinu dana kasnije.

Suecki kanal je postao politička tema broj jedan 1956. godine kada je izbila Suecka kriza. Naime, u julu te godine, na trgu Manšeja (Mansheya) u Aleksandriji, egipatski predsednik Naser je pred razdraganom masom proklamovao nacionalizaciju kanala. Njegova odluka bila je odgovor na britansko, francusko i američko protivljenje da Egiptu daju pozajmicu za izgradnju velike brane u Asvanu. Naser je kao svoj glavni argument izneo činjenicu da su prihodi od kanala sasvim dovoljni za finansiranje projekta brane. Ovakva odluka izazvala je momentalnu reakciju Britanije, Francuske i Izraela koji su zajedno izvršili invaziju na Egipat dva meseca nakon toga. Ovu akciju je osudila međunarodna zajednica, nakon čega su ratne čarke prestale, a Naser je ipak trijumfovao.

Godine 1967. kanal je ponovo došao u središte bliskoistočne krize pa je iz bezbednosnih razloga bio duže vreme zatvoren. U to vreme izbio je čuveni “Šestodnevni rat”, kada je Izrael izvršio invaziju na goru Sinaj, pa je Suecki kanal postao tampon-zona između zaraćenih strana. Egipćani su ponovo osvojili kanal tokom rata 1973. godine, a 1975. godine kanal je uz svečanu ceremoniju ponovo otvoren. Od tada, kanal, koji se proteže 167 km kroz egipatsku pustinju dva puta mu je povećavana širina. Danas otprilike 50 brodova dnevno prođe kroz Suecki kanal, a obala duž kanala danas je prava turistička meka.

Fotografije: rts.rs
wikipedia

LEGENDA O DEDA MRAZU


Deda Mraz nosi džak poklona i drži zvono u ruci

Ko nam stavlja poklone ispod jelke – Deda Mraz, Deda Mrazica ili…

EVO KAKO JE SVE POČELO…

Ako želimo da saznamo kako je nastala ova možda najčuvenija legenda, moraćemo da zavirimo u duboku prošlost. Deda Mraz, kakvog danas poznajemo, zapravo je mešavina i kombinacija različitih legendi i mitskih karaktera iz prošlosti. Osnova za hrišćansku verziju Deda Mraza bio je episkop Nikola iz Smirne (Izmira) – današnja Turska. Nikola je živeo u četvrtom veku posle Hrista. Bio je jako bogat, darežljiv i mnogo je voleo decu. Često je darivao siromašnu decu tako što im je poklone ubacivao kroz prozore, što je za njih bilo pravo iznenađenje i sreća. Pravoslavna crkva je svetog Nikolu čudotvorca, kasnije kanonizovala i uzdigla na nivo najvećeg poštovanja. I Katolička crkva je, takođe, poštovala Nikolu kao zaštitnika dece i siromašnih pa je on kasnije postao svetac zaštitnik dece i mornara.

Kod protestanata u centralnoj i severnoj Nemačkoj, sveti Nikola je kasnije postao poznat kao njihov der Weinachtsmann. U Engleskoj je nazvan Father Christmas. U Sjedinjene Američke Države, Deda Mraza su “doneli” emigranti iz Holandije i on je ubrzo nazvan Santa Claus.

U severnoameričkoj poeziji, Deda Mraz je predstavljan kao dekica koji ima veliku, belu bradom, crvenu jaknom i veselu, crvenu kapu. On je vozio sanke koje je vuklo osam irvasa i spuštao se niz dimnjake kako bi deci ostavljao poklone u čarapama koje su oni kačili iznad kamina.

Deca su, naravno, uskoro poželela da saznaju ko je Deda Mraz i odakle dolazi. Gde on to živi kada ne donosi poklone? Ta pitanja su dovela do stvaranja legende da Deda Mraz živi na Severnom polu gde se nalazi i njegova novogodišnja fabrika poklona. 1925, pošto je bilo teško objasniti da irvasi mogu da žive na Severnom polu, novine su donele vest da Deda Mraz, u stvari, živi u Laponiji u Finskoj. “Ujak Markus”, Markus Rautio, koji je na finskom radiju vodio popularnu emisiju za decu “Dečiji sat”, otkrio je po prvi put veliku tajnu 1927. godine: Dada Mraz živi u Laponiji u Korvatunturiju. To mesto na istočnoj granici Finske podseća dosta na zečije uvo pa se smatra da je to, zapravo, uvo kojim Deda Mraz cele godine sluša da li su deca u svetu dobra i poslušna. Deda Mraz ima i svoje asistente, dobro organizovanu grupu patuljaka koji rade najrazličitije stvari, od pravljenja poklona do čuvanja irvasa. Patuljci imaju svoju posebnu istoriju i poreklo iz Skandinavskih legendi.

Tokom vekova, običaji i verovanja iz različitih delova severne hemisfere su se ujedinili i tako je nastao, danas celom svetu dobro poznati, Deda Mraz – čovek bele brade koji deci deli poklone za Novu godinu i božićne praznike, a nakon toga se uvek vraća u svoj dom u Korvatunturi u Laponiji.

Od 1950. godine, Deda Mraz se srećno smestio u Napapiiri, blizu Rovaniemija, gde tokom cele godine, a ne samo za Božić, prima decu i druži se sa njima. Do 1985. godine njegove posete Napapiiriju su postale toliko česte da je tamo ustanovio svoju ličnu “kancelariju”. Tamo odlazi svaki dan kako bi čuo šta dece žele za Božić i da bi se družio sa decom koja dolaze iz svih delova sveta. Deda Mrazovo selo je ujedno i njegova glavna poštanska stanica gde pristižu dečija pisma sa najraznovrsnijim željama.

Interesantno je istaći da je ljudska verzija Deda Mraza, kakvu svi poznajemo, prvi put prikazana na ilustracijama Coca-Coline kampanje iz 1931. godine. Rudolf, deveti i najpoznatiji irvas, zbog svog sjajnog, crvenog nosa, izmišljen je 1939. godine za potrebe reklamne kampanje Montgomery Ward Company.
Photo by champress.net