ABU SIMBEL – PRVI BILBORD NA SVETU…


LIČNA KARTA:
Datum rođenja: U vreme faraona Ramzeza II
Mesto rođenja: Egipat
Starost: duboka
Izgradnja: trajala oko 30 godina
Ponovno rođenje: kraj leta 1965. godine

Hram Abu Simbel slikan sa prednje strane

Hram Abu Simbel – čudo Egipta

Pored čuvenih piramida u Gizi, ili bolje rečeno zajedno sa njima, veliki hram Abu Simbel predstavlja jedan od najpoznatijih simbola drevnog Egipta.

Abu Simbel se nalazi na zapadnoj obali Nila, južno od Asvana, u blizini granice sa Sudanom. Ovo se mesto nekada davno zvalo Meha, a prvi podaci o njemu datiraju iz perioda 18. dinastije u vreme kada su Aj i Horemheb ovde imali svoje kapele isklesane u steni.

U vreme faraona Ramzeza II prozvanog “Veliki”, koji je Egiptom vladao čitavih 67 godina, isklesano je sedam hramova u steni u Nubiji, a hram Ramzeza II na zapadnoj obali Nila u Abu Simbelu je najveći i najlepši od svih i ujedno je najlepša i najveličanstvenija građevina najvećeg i najćudljivijeg faraona u egipatskoj istoriji. Evropljani nisu znali za ovaj hram sve do 19. veka, kada ga je 1813. godine otkrio J.J. Burkhart.

Crno-bela fotografija hrama zatrpanog peskom i grupe ljudi pored njega

Abu Simbel u vreme kada je otkriven

Faraon Ramzez II “Veliki” svojski se potrudio da za sobom ostavi neizbrisiv trag u istoriji pa je u njegovo vreme izgrađeno najviše gigantskih građevina i statua, s tim što je na svima njima dominirao njegov lik. Kritičar Egon Fridel objašnjava da njegova dela pokazuju želju da veličinom i grandioznošću deluje na mase i da u isto vreme pokazuju i jedno neskromno samoobožavanje što, imajući u vidu činjenicu da su faraoni smatrani božanstvima, i nije tako neobično.

Hram “Hwt Ramesses Meryamun”, širok 38 i dugačak 65 m, počeo je da se gradi na početku Ramzezove dugogodišnje vladavine. Izgradnja je trajala nekih 30 godina. Hram je teorijski bio posvećen bogovima Amonu-Ra, Harmakisu i Ptahu, ali u praksi prvenstveno veliča svog graditelja. Na masivnoj fasadi glavnog hrama dominiraju četiri sedeće kolosalne Ramzesove statue. Svaka statua, visoka preko 20 m, sedi na tronu i na glavi ima duplu krunu Gornjeg i Donjeg Egipta, kao simbol jedinstva zemlje. Sve statue, kao i sam hram, isklesane su u prirodnoj steni. Uz svu grandioznost, skulpture su plenile i lepotom boja koje su, nažalost, vremenom potpuno izbledele. Pored Ramzezovih statua, tu su i dve statue njegove žene Nefertari. Nikada ranije u istoriji Egipta nijedna žena nije doživela takvu počast da joj se statua nađe na ulazu jednog hrama. Zemljotres, koji je negde u to vreme potresao ovaj kraj, oštetio je figure, a glava i torzo statue koja se nalazi levo od ulaza uništeni su verovatno u to vreme.

U samom hramu nalazi se niz odaja koje se značajno smanjuju kako tavanica raste. U prvoj odaji se nalazi osam statua faraona Ramzeza, po četiri na svakoj strani, koje su u isto vreme i stubovi koji pridržavaju tavanicu. Unutrašnjost hrama obiluje vrednim zidnim crtežima i reljefima bitaka. Najznačajnija odaja u hramu je svetilište u kome se nalazi mali oltar i tri statue božanstava Novog kraljevstva: Harmakisa, Ptaha i Amona-Ra. Pored njih nalazi se još jedna statua, već pretpostavljate čija, što dokazuje tvrdnju o samoljubivosti i samoobožavanju.

Hram je tako napravljen da samo dva dana godišnje, 21. februara i 21. oktobra u 5.58h, zraci izlazećeg sunca prodiru u unutrašnjost hrama i obasjavaju statue božanstava. Najpre bivaju obasjane Ramzezova statua i statua boga Amona-Ra, a nekoliko minuta kasnije svetlost prelazi na statuu boga Harmakisa. Interesantno je da svetlost nestaje nakon 20 minuta, pre nego što dopre do statue boga Ptaha, što je vrlo simbolično budući da je on bog mraka. Ovo se naziva “čudom sunca”.

Severno od hrama nalazi se još jedan manji hram podignut u čast Ramzezove žene Nefertari i boginje Hator.

Hram na obali Nila, zapljuskivan njegovim talasima, vekovima je svedočio o slavi i božanskoj veličini jednog faraona. A onda je u 20. veku počela da mu preti opasnost da zauvek nestane. Šezdesetih godina 20. veka slike kolosalnih statua obišle su ceo svet, u vreme kada je započet ogromni poduhvat da se hram spase od narastajućeg nivoa Nila. Naime, u ovo vreme doneta je odluka da se izgradi velika brana u Asvanu kojom bi se regulisao tok Nila, a posledica toga bila bi potapanje hramova. UNESCO je odmah uputio apel svim nacijama da se ovo neprocenjivo istorijsko blago sačuva. Oformljene su dve komisije stručnjaka da prouče problem i pronađu adekvatno rešenje. To nije bio ni malo lak posao, kako zbog konstrukcije hrama, tako i zbog materijala od koga je napravljen. Nakon nekoliko projekata, prihvaćen je plan jedne nemačke firme da se hram premesti, tačnije rastavi na delove kako bi bio prenet na neku sigurniju uzvišicu gde će svi ti delovi ponovo biti sastavljeni. Za novu lokaciju izabran je plato iznad hrama.

Tada je započet sigurno najveći poduhvat u istoriji arheologije. Najpre je u steni izbušeno 17.000 rupa kroz koje je ubačena smola kako bi učvrstila konstrukciju. Bilo je potrebno 33 t smole i otprilike isto toliko spojeva od gvožđa kao bi se sprečilo rušenje hrama. Kako je nivo Nila rastao brže nego što se očekivalo, započeo je pravi rat sa vremenom. Oba hrama su podeljena u 1036 kamenih blokova, prosečne težine oko 30 t, uz još 1110 blokova isklesanih iz okolnih stena. Prvi blok, koji je dobio oznaku GA 1AO1, premešten je 21. maja 1965. godine. Kompleks grobnica Ramzeza i Nefertari potpuno je rekonstruisan i nalazi se na 90 m iznad originalnog nivoa.

Kran podiže deo hrama koji je isečen u komade

Premeštanje hrama deo po deo – najveća puzzla ikada

Premeštanje hrama sa njegove prvobitne lokacije jedva je završeno na vreme. Do kraja leta 1965. godine vode Nila polako su počele da pune sada praznu pećinu u kojoj se nekada nalazio hram. Na sreću, hram se u to vreme već nalazio na sigurnom! Sve što je nedostajalo da upotpuni priču bilo je “čudo sunca”, koje se ponovo dogodilo tačno u februaru 1969. godine. Tada je sunčeva svetlost ponovo obasjala bogove, simbolično dokazujući da je ovaj poduhvat bio vredan truda.

Izvor: knjiga „Čuda sveta br.1“, autor Biljana Luković, izdavač Gradess CC Beograd

Fotografije: www.princeton.edu

famouswonders.com

the-ancient-pharaohs.blogspot.com

Advertisements

SUECKI KANAL


Satelitski snimak Suetskog kanala

Satelitski snimak Sueckog kanala

Zahvaljujući svom geografskom položaju, Suecki kanal je svetski priznat kao najkraća morska ruta između istoka i zapada. Kanal je naročito doprineo razvoju pomorske trgovine zemalja severno i južno od kanala, a posebno onih koje izlaze na Sredozemno i Crveno more, koje i imaju najviše koristi od njega.
Ideja o izgradnji kanala koji bi povezivao Sredozemno sa Crvenim morem datira još iz antičkog perioda. Za razliku od današnjeg kanala, raniji su povezivali Crveno more sa Nilom, preusmeravajući brodove da na putu od Evrope ka Indiji plove niz reku. Pretpostavlja se da je prvi kanal bio prokopan tokom vladavine faraona Tutmosa III, iako mnogi dokazi ukazuju da je prvi ovakav poduhvat započet još u 6. veku p.n.e. u vreme faraona Nehoa. Tokom invazije Persije na Egipat, kralj Darije je naredio da se kanal završi i on je tokom Ptolomejeve vladavine bio u odličnom stanju, da bi nakon toga bio potpuno uništen. Ponovo je otkopan u vreme vladavine rimskog imperatora Trajana i kasnije tokom vladavine Amr Ibn-Al-Aasa. Vreme je prolazilo, a kanal je ponovo pao u zaborav, sve do momenta kada je kroz Afriku trasiran novi trgovački put.

Napoleonovi inženjeri su, oko 1800. godine, ponovo oživeli ideju o kraćem putu koji bi kroz Suecki kanal išao ka Indiji. Proračuni koje su francuski inženjeri napravili pokazali su da se nivoi dva mora razlikuju 10 m, što bi, u slučaju izgradnje kanala, značilo da bi velika površina morala biti potopljena pa se od izgradnje odustalo. Tek kasnije se ispostavilo da je napravljena greška u računu pa je izgradnju kanala konačno započeo bivši francuski konzul u Kairu zajedno da čuvenim Ferdinandom de Lesepsom, koji je i bio glavni projektant kanala. U znak zahvalnosti, egipatski vicekralj Said Paša darovao je Francuzu “ferman” da je vlasnik kanala narednih 99 godina.

Nosač aviona prolazi kroz Suecki kanal

Suecki kanal

Iako je 1854. godine zaključen ugovor o koncesijama, izgradnja je započela pet godina kasnije,1859. godine. Egipatski radnici počeli su da rade na konstrukciji kanala u uslovima koje su istoričari opisali kao robovski rad, a projekat je završen 1867. godine. 17. novembra 1869. godine priređena je raskošna ceremonija u čast svečanog otvoranja kanala, a otvorio ga je kralj Ismail. Članovi britanske, francuske, ruske i drugih kraljevskih porodica prisustvovali su svečanoj ceremoniji koja se poklopila sa obnavljanjem i modernizacijim Kaira. Baš u to vreme napravljen je auto-put koji je povezivao Kairo sa novim gradom Ismailijem, izgrađena je opera, a Verdiju je povereno komponovanje čuvene opere “Aida” u čast njenog otvaranja. Ironično, Verdi nije završio posao na vreme pa je “Aida” premijerno izvedena u operi u Kairu godinu dana kasnije.

Suecki kanal je postao politička tema broj jedan 1956. godine kada je izbila Suecka kriza. Naime, u julu te godine, na trgu Manšeja (Mansheya) u Aleksandriji, egipatski predsednik Naser je pred razdraganom masom proklamovao nacionalizaciju kanala. Njegova odluka bila je odgovor na britansko, francusko i američko protivljenje da Egiptu daju pozajmicu za izgradnju velike brane u Asvanu. Naser je kao svoj glavni argument izneo činjenicu da su prihodi od kanala sasvim dovoljni za finansiranje projekta brane. Ovakva odluka izazvala je momentalnu reakciju Britanije, Francuske i Izraela koji su zajedno izvršili invaziju na Egipat dva meseca nakon toga. Ovu akciju je osudila međunarodna zajednica, nakon čega su ratne čarke prestale, a Naser je ipak trijumfovao.

Godine 1967. kanal je ponovo došao u središte bliskoistočne krize pa je iz bezbednosnih razloga bio duže vreme zatvoren. U to vreme izbio je čuveni “Šestodnevni rat”, kada je Izrael izvršio invaziju na goru Sinaj, pa je Suecki kanal postao tampon-zona između zaraćenih strana. Egipćani su ponovo osvojili kanal tokom rata 1973. godine, a 1975. godine kanal je uz svečanu ceremoniju ponovo otvoren. Od tada, kanal, koji se proteže 167 km kroz egipatsku pustinju dva puta mu je povećavana širina. Danas otprilike 50 brodova dnevno prođe kroz Suecki kanal, a obala duž kanala danas je prava turistička meka.

Fotografije: rts.rs
wikipedia